Leon - Rane godine: lenjost, ili fokus na FIZIKU?

Žan Bernar Leon Fuko rođen je 18. septembra 1819. godine u Parizu. Odrastao je u imućnoj porodici izdavača i prodavca knjiga, poznatog po stvaranju velike serije knjiga o francuskoj istoriji. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, još dok je Leon bio mali, njegov se otac povukao, a porodica se preselila iz Pariza u Nant. Nakon smrti njegovog oca, njegova majka je odlučila da se vrate u Pariz i od svoje desete godine Leon je živeo sa majkom u prilično lepoj kući na uglu ulice Vangirard (franc. Rue de Vaugirard) i ulice d’Assas (franc. Rue d‘Assas). Kuća je i danas tu, a obeležena je prigodnom pločom.

Nije samo Leonov otac patio od lošeg zdravlja – i Leon je bio vrlo krhko dete. Jedno kratkovido, a drugo dalekovido oko davalo mu je prilično nespretan izgled, a on se zbog toga povlačio u samoću. Žil Antoan Lisažu (franc. Jules Antoine Lissajous) otprilike dve i po godine mlađi od Fukoa, jedan od njegovih retkih prijatelja iz detinjstva, napisao je:

„Ništa o dečaku nije najavljivalo da će jednog dana biti slavan; zdravlje mu je bilo delikatno, karakter blag, plašljiv i ne baš energičan. Krutost njegovog tela i spor način na koji je radio onemogućili su mu da ide u školu. Uspešno je mogao da uči samo zahvaljujući pomoći predanih tutora koje je nadgledala njegova majka.“

Mali Leon nije voleo da uči, školovao se uglavnom kod kuće, ali je već u detinjstvu pokazivao izvanredne sposobnosti. U dobi od 13 godina, gotovo je bez ikakvog alata, odnosno sa minimalnim setom alata konstruisao telegraf, sastavio je parnu mašinu i druge složene tehničke „igračke“, a uz to je majstorski upravljao i strugom. Potonji je odredio njegovu sudbinu.

Njegova parna mašina i dalje postoji. Ta dragocena relikvija otkriva mladalačko neiskustvo, ali i dubinsko proučavanje mehanizama, upornost u tome da se projekat realizuje i veštinu u rukama. Iz ovog iskustva Leon je kasnije izvukao toliko velikih uspeha, sa aparatima koje je u potpunosti konstruisao, baveći se najdelikatnijim istraživanjima.

Jednom je Fuko primetio: ako se drži stegnuta dugačka elastična šipka u glavi struga i namesti se da osciluje, vibrira, tada se ravan oscilovanja šipke neće promeniti, čak ni pri velikoj brzini. Ovaj fenomen ga je zainteresovao i zbog praktičnosti, a on je odlučio da zameni štap klatnom. To je bio prvi korak ka dokazivanju rotacije Zemlje oko svoje ose na Fukoov način.

Majka ga je poslala na Koledž Stanislas (franc. Le Collège Stanislas) u Parizu, koji je sigurno mogao da mu pruži dobre obrazovne mogućnosti, ali izgleda da ih on nije najbolje iskoristio. Nastavnici su ga opisali kao lenjog jer često nije predavao radove na vreme, pa je njegova majka morala da zaposli tutore koji su ga školovali kod kuće.

Nakon što je diplomirao i stekao diplomu humanističkih i fizičkih nauka, Fuko se zanimao za medicinu i čak je nameravao da se posveti hirurgiji. Na insistiranje svoje majke upisao je 1839. pariski Medicinski fakultet. U početku je dobro napredovao i njegov profesor, Alfred Fransoa Don, bio je veoma zadovoljan njegovim napretkom. Jedno vreme je radio kao volonter u bolnicama. Njegova prirodna spretnost, pronicljivost oka i taj nagon za istinom, koji je posedovao u velikoj meri, davali su nadu da će uspeti, ali hemofobija – panični strah od krvi, upropastila mu je planove, tako da mu je ova namera ostala neostvarena.

Shvatio je da nikada neće moći da obavlja lekarske dužnosti i napustio je medicinu. Međutim, iz ove epizode proizašao je „rad mikroskopom, koji ga je doveo do sasvim drugog polja – polja eksperimentalne fizike, gde je pronašao svoje pravo zvanje“. Godine 1853. na pariskom Fakultetu prirodnih nauka stekao je zvanje doktora fizičkih nauka.