Leon Fuko - od svega po malo, ali sve sa velikim uspehom -

Alfred Fransoa Don (franc. Alfred François Donné) (1801-1878), Fukoov profesor sa medicine, želeo je da on i dalje koristi svoje talente u medicinskoj nauci na način koji nije podrazumevao da dolazi u kontakt sa pacijentima, pa ga je zaposlio kao svog pomoćnika. Još dok je bio student medicine, Fuko je konstruisao uređaj za električno osvetljavanje vidnog polja mikroskopa, a ubrzo nakon pronalaska fotografije poboljšao fotografski postupak koji je razvio Luj Žak Mande Dager (franc. Louis-Jacques-Mandé Daguerre). Nakon toga prvi je počeo da dobija i snima jasne slike predmeta pod mikroskopom.

Tri godine bio je eksperimentalni asistent na Donovim predavanjima o mikroskopskoj anatomiji i mikroanatomiji, pomažući u pripremi predavanja. A onda je počeo da eksperimentiše sa mehanikom, električnom energijom, elektromagnetizmom i optikom, samostalno konstruišući sve potrebne uređaje. Jedan od takvih uređaja bio je prvi automatski regulator svetla za električnu lučnu lampu, koja emituje svetlost koristeći električni luk – određenu vrstu pražnjenja u gasu. Konkretno, uz pomoć Fukoovog „regulatora“, u Pariskoj Operi imitiran je izlazak Sunca.

U toku 1845., Fuko i Don objavljuju publikaciju „Kurs mikroskopije“ (A course of microscopy) koja je sadržala 80 fotografija objekata snimljenih pod mikroskopom.

Don je bio urednik naučnog časopisa „Glasnik rasprave“ („Journal des Débats“) koji je izlazio svakodnevno. Sa te funkcije se povukao 1845. predajući zadatak Fukou. Žozef Bertran (franc. Joseph Louis François Bertrand), u to vreme profesor elementarne matematike u Liceju Sent-Luis, piše o ovom zadatku, koji Fuko sprovodi sa izuzetnim uspehom:

„U dobi od 25 godina, ne naučivši ništa u školi, niti iz knjiga, entuzijasta za nauku, ali ne i za studije, Leon Fuko je preuzeo zadatak da radove naučnika učini razumljivim za javnost i da donese sud o vrednosti dela vodećih ljudi nauke. Od početka je pokazivao sjajnu suptilnost, dobru procenu zasnovanu na više razboritosti nego što se očekivalo. Njegovi prvi članci su bili izvanredni; bili su duhovni. Svoje dužnosti je shvatio ozbiljno. Potaknut, bez ikakvog iskustva, našao se na najvišem nivou nauke sa svim svojim konfuzijama i problemima, stekao je sigurnost da izvršava ulogu u kojoj će osrednjost značiti neuspeh, i to sa potpunim uspehom…. “

„Uvek ljubazan, a tražeći istinu, Fuko je primenjivao pažljivo promišljene presude. Prethodno nepoznat, ovaj mladić bez naučnih publikacija i poznatih naučnih otkrića, pokazao je miran autoritet i iskrenost, što je iritiralo mnoge vodeće naučnike“.

Fuko je, tokom boravka u Koledžu Stanislas, postao dobar prijatelj sa jednim od učenika, sa Armanom Ipolit Luj Fizoom (franc. Armand Hippolyte Louis Fizeau). Sa Fizoom, kolegom i prijateljem, sproveo je niz studija o intenzitetu sunčeve svetlosti u poređenju sa intenzitetom veštačke svetlosti od ugljenika u lučnoj lampi, i sa onom od kreča u plamenu zavarivačkog gorionika; o putanji svetlosnih zraka; o interferenciji infracrvenog zračenja i svetlosnih zraka, koji se uveliko razlikuju u dužini putanje; o hromatskoj polarizaciji svetlosti; o svojstvima svetlosnih talasa. Konstruisao je fotometar i polarizacionu prizmu pogodnu za rad u ultraljubičastom području.

Fukoo je 1849. godine eksperimentalno pokazao da linije apsorpcije i emisije koje se pojavljuju na istoj talasnoj dužini, obe nastaju iz istog materijala.

Do 1845. Fuko je zajedno s prijateljem Fizoom, razvio novu, precizniju metodu za izradu ogledala za velike teleskope. Umesto uobičajenih masivnih metalnih ogledala u to vreme, ova dva naučnika su predložila da se koriste lakša i jeftinije izrade staklena ogledala. Prekrivali su staklo tankim slojem srebra, koji kada se obriše, može lakše ponovo da se nanese, nego da se poliraju metalna ogledala. Pored toga, u slučaju zamrzavanja, metal je morao da bude ponovo dorađen, a staklo je moglo jednostavno da se zameni. Zahvaljujući ovom pronalasku, Fuko je dobio prvu fotografiju sunčeve fotosfere, a zatim je napravio i niz relativno jasnih fotografija Sunca, na kojima su se videle čak i pege na njegovoj površini.