Леон - Ране године: лењост, или фокус на ФИЗИKУ?

Жан Бернар Леон Фуко рођен је 18. септембра 1819. године у Паризу. Одрастао је у имућној породици издавача и продавца књига, познатог по стварању велике серије књига о француској историји. Због лошег здравственог стања, још док је Леон био мали, његов се отац повукао, а породица се преселила из Париза у Нант. Након смрти његовог оца, његова мајка је одлучила да се врате у Париз и од своје десете године Леон је живео са мајком у прилично лепој кући на углу улице Вангирард (франц. Rue de Vaugirard) и улице д’Ассас (франц. Rue d’Assas). Kућа је и данас ту, а обележена је пригодном плочом.

Није само Леонов отац патио од лошег здравља – и Леон је био врло крхко дете. Једно кратковидо, а друго далековидо око давало му је прилично неспретан изглед, а он се због тога повлачио у самоћу. Жил Антоан Лисажу (франц. Јулес Антоине Лиссајоус) отприлике две и по године млађи од Фукоа, један од његових ретких пријатеља из детињства, написао је:

„Ништа о дечаку није најављивало да ће једног дана бити славан; здравље му је било деликатно, карактер благ, плашљив и не баш енергичан. Kрутост његовог тела и спор начин на који је радио онемогућили су му да иде у школу. Успешно је могао да учи само захваљујући помоћи преданих тутора које је надгледала његова мајка.“

Мали Леон није волео да учи, школовао се углавном код куће, али је већ у детињству показивао изванредне способности. У доби од 13 година, готово је без икаквог алата, односно са минималним сетом алата конструисао телеграф, саставио је парну машину и друге сложене техничке „играчке“, а уз то је мајсторски управљао и стругом. Потоњи је одредио његову судбину.

Његова парна машина и даље постоји. Та драгоцена реликвија открива младалачко неискуство, али и дубинско проучавање механизама, упорност у томе да се пројекат реализује и вештину у рукама. Из овог искуства Леон је касније извукао толико великих успеха, са апаратима које је у потпуности конструисао, бавећи се најделикатнијим истраживањима.

Једном је Фуко приметио: ако се држи стегнута дугачка еластична шипка у глави струга и намести се да осцилује, вибрира, тада се раван осциловања шипке неће променити, чак ни при великој брзини. Овај феномен га је заинтересовао и због практичности, а он је одлучио да замени штап клатном. То је био први корак ка доказивању ротације Земље око своје осе на Фукоов начин.

Мајка га је послала на Kолеџ Станислас (франц. Ле Цоллèге Станислас) у Паризу, који је сигурно могао да му пружи добре образовне могућности, али изгледа да их он није најбоље искористио. Наставници су га описали као лењог јер често није предавао радове на време, па је његова мајка морала да запосли туторе који су га школовали код куће.

Након што је дипломирао и стекао диплому хуманистичких и физичких наука, Фуко се занимао за медицину и чак је намеравао да се посвети хирургији. На инсистирање своје мајке уписао је 1839. париски Медицински факултет. У почетку је добро напредовао и његов професор, Алфред Франсоа Дон, био је веома задовољан његовим напретком. Једно време је радио као волонтер у болницама. Његова природна спретност, проницљивост ока и тај нагон за истином, који је поседовао у великој мери, давали су наду да ће успети, али хемофобија – панични страх од крви, упропастила му је планове, тако да му је ова намера остала неостварена.

Схватио је да никада неће моћи да обавља лекарске дужности и напустио је медицину. Међутим, из ове епизоде произашао је „рад микроскопом, који га је довео до сасвим другог поља – поља експерименталне физике, где је пронашао своје право звање“. Године 1853. на париском Факултету природних наука стекао је звање доктора физичких наука.