Nobelova nagrada za fiziku dodeljena je za razumevanje evolucije svemira i otkrivanje prve egzoplanete

Laureati za 2019. godinu dali su značajan doprinos u odgovorima na najvažnija pitanja o „svetu“ koji nas okružuje. Šta se dogodilo u ranom „detinjstvu“ Univerzuma i kasnije? Da li u dubinama svemira postoje planete, koje okružuju druga sunca?

Dodelivši Nobelove nagrade za fizičare 2018. godine, koji su dali veliki doprinos razvoju ovozemaljskih laserskih tehnologija, Nobelova komisija je u 2019. godini skrenula pažnju na radove povezane sa dubinama Univerzuma. Ove godine, nagrada je dodeljena za doprinos našem razumevanju evolucije Univerzuma i mestu Zemlje u svemiru“.

Džejms Pibls (James Peebles) je dobio polovinu Nobelove nagrade „za teorijska otkrića u fizičkoj kosmologiji“, a drugu polovinu dele Majkl Mejer (Michel Mayor) i Didije Кeloz (Didier Queloz) „za otkriće egzoplanete koja kruži oko zvezde solarnog tipa“.

Ideje Džejmsa Piblsa iz oblasti fizičke kosmologije, koje je razvijao dve decenije počev od sredine 1960-ih, postale su osnova za formiranje kosmologije kao nauke. Njagove teorijske studije su u osnovi našeg trenutnog razumevanja Univerzuma. I Piblsova prva knjiga, „Fizička kosmologija“ (1971), inspirisala je čitavu novu generaciju fizičara da doprinesu razvoju ove nauke, ne samo teorijskim istraživanjima, već i opažanjima i merenjima.

Model Velikog praska opisuje Univerzum od njegovih prvih trenutaka, pre gotovo 14 milijardi godina, kada je bio izuzetno vruć i gust. Od tada se svemir širi, postaje sve veći i hladniji. 400.000 godina nakon Velikog praska, Univerzum je postao transparentan i svetlosni zraci su mogli da putuju kroz svemir. I danas nas to drevno zračenje okružuje sa svih strana, a u njemu su kodirane mnoge tajne Univerzuma.

Zračenje nastalo rođenjem svemira otkrili su sasvim slučajno, 1964. godine, dva američka radioastronoma: nobelovci iz 1978. Arno Penzijas (Arno Penzias) i Robert Vilson (Robert Wilson). Nisu se mogli osloboditi konstantne „buke“ koju je njihova antena skupljala svuda u svemiru, pa su tražili objašnjenje u radu drugih istraživača, uključujući i Džejmsa Piblsa, koji je izveo teoretske proračune ovog sveprisutnog pozadinskog mikrotalasnog zračenja. Ali do velikog naučnog proboja došlo je kada je Pibls shvatio da temperatura ovog zračenja može pružiti informaciju koliko materije je stvoreno u Velikom prasku. Кao i to da je oslobađanje ove svetlosti igralo odlučujuću ulogu u tome kako se materija kasnije „zgušnjavala“, formirajući galaksije i grozdove galaksija koje sada vidimo u svemiru.

Кao rezultat toga, upoznali smo pet procenata sastava Univerzuma, od čega su sastavljene zvezde, planete, živi organizmi, uključujući nas same. Preostalih 95% je još uvek nepoznata tamna materija i tamna energija. Ovu zagonetku mora da reši sledeća generacija fizičara.

Čovek je od davnina video daleke zvezde, ali za planete se samo znalo da pripadaju našem Sunčevom sistemu. Da li druge zvezde imaju planete? A ima li još života u svemiru? Što se tiče života, pitanje je i dalje otvoreno, ali činjenicu da naš solarni sistem nije jedinstven i da bi većina od nekoliko stotina milijardi zvezda Mlečnog puta takođe trebalo da ima planete, sad već znamo zahvaljujući dvojici ovogodišnjih nobelovaca iz oblasti fizike.

U oktobru 1995., Majkl Mejer i Didije Кeloz objavili su prvo potvrđeno otkriće planete izvan našeg solarnog sistema, egzoplanete koja orbitira oko zvezde solarnog tipa u našoj sopstvenoj galaksiji, Mlečnom putu. Pomoću prilagođenog ultra-preciznog spektrometra otkrili su ljuljanje pedeset prve zvezde Pegazovog sazvežđa u periodu od 4,23 dana. To ljuljanje zvezde izazivala je ogromna planeta, uporediva sa najvećim gasnim gigantom u Sunčevom sistemu, Jupiterom. Ona je prvo dobila standardno ime 51 Pegasi b , a zatim i sopstveno ime „Dimidius“ (Dimidium-lat.). Astronomi planete ovog tipa nazivaju „vrućim Jupiterom“.

Ovo otkriće označilo je početak revolucije u astronomiji; od tada je na Mlečnom putu otkriveno više od 4.000 egzoplaneta, a nova otkrića tek slede. Novi svetovi zadivljuju neverovatnim bogatstvom veličina, oblika i orbita. Oni stavljaju na probu naše poznate predstave o planetarnim sistemima i prisiljavaju astronome da preispitaju teorije o planetarnom poreklu. Možda će brojni projekti pretraživanja egzoplaneta na kraju omogućiti pronalazak odgovora na večno pitanje postoji li negde bar još jedan život.

Objavio: Elena Li (Elena Lee)
Izvor: Nauka i žiznь

Malo iz novije istorije:
Dakle, šta je tačno egzoplaneta (ekstrasolarna planeta)?
Po definiciji, egzoplaneta je planeta (nije zvezda, nema termonuklearne reakcije), koja orbitira oko druge zvezde slične Suncu, a nije Sunce.
Grozdovi galaksija-galaksije grupisane u skupine.

Featured image

Profesor sa Univerziteta Prinston (SAD), kosmolog Džejms Pibls (James Peebles).
Rođen 1935. godine u Кanadi.
(Izvor: en.wikepedia.org)

Profesor sa Univerziteta u Ženevi (Švajcarska), astronom Majkl Mejer (Michel Mayor).
Rođen 1942 u Švajcarskoj.
(Izvor: en.wikepedia.org)

Profesor sa Univerziteta u Ženevi (Švajcarska), i Univerziteta u Кembridžu (Velika Britanija),
astronom Didije Кeloz (Didier Queloz).
Rođen 1966.godine u Švajcarskoj.
(Izvor: en.wikepedia.org)