Нобелова награда за физику додељена је за разумевање еволуције свемира и откривање прве егзопланете

Лауреати за 2019. годину дали су значајан допринос у одговорима на најважнија питања о „свету“ који нас окружује. Шта се догодило у раном „детињству“ Универзума и касније? Да ли у дубинама свемира постоје планете, које окружују друга сунца?

Доделивши Нобелове награде за физичаре 2018. године, који су дали велики допринос развоју овоземаљских ласерских технологија, Нобелова комисија је у 2019. години скренула пажњу на радове повезане са дубинама Универзума. Ове године, награда је додељена за допринос нашем разумевању еволуције Универзума и месту Земље у свемиру“.

Џејмс Пиблс (James Peebles) је добио половину Нобелове награде „за теоријска открића у физичкој космологији“, а другу половину  деле Мајкл Мејер (Michel Mayor) и Дидије Келоз (Didier Queloz) „за откриће егзопланете која кружи око звезде соларног типа“.

Идеје Џејмса Пиблса из области физичке космологије, које је развијао две деценије почев од средине 1960-их, постале су основа за формирање космологије као науке. Његове теоријске студије су у основи нашег тренутног разумевања Универзума. И Пиблсова прва књига, „Физичка космологија“ (1971), инспирисала је читаву нову генерацију физичара да допринесу развоју ове науке, не само теоријским истраживањима, већ и опажањима и мерењима.

Модел Великог праска описује Универзум од његових првих тренутака, пре готово 14 милијарди година, када је био изузетно врућ и густ. Од тада се свемир шири, постаје све већи и хладнији. 400.000 година након Великог праска, Универзум је постао транспарентан и светлосни зраци су могли да путују кроз свемир. И данас нас то древно зрачење окружује са свих страна, а у њему су кодиране многе тајне Универзума.

Зрачење настало рођењем свемира открили су сасвим случајно, 1964. године, два америчка радиоастронома: нобеловци из 1978. Арно Пензијас (Arno Penzias) и Роберт Вилсон (Robert Wilson). Нису се могли ослободити константнe „буке“ коју је њихова антена скупљала свуда у свемиру, па су тражили објашњење у раду других истраживача, укључујући и Џејмса Пиблса, који је извео теоретске прорачуне овог свеприсутног позадинског микроталасног зрачења. Али до великог научног пробоја дошло је када је Пиблс схватио да температура овог зрачења може пружити информацију колико материје је створено у Великом праску. Као и то да је ослобађање ове светлости играло одлучујућу улогу у томе како се материја касније „згушњавала“, формирајући галаксије и гроздове галаксија које сада видимо у свемиру.

Као резултат тога, упознали  смо пет процената састава Универзума, од чега су састављене звезде, планете, живи организми, укључујући нас саме. Преосталих 95% је још увек непозната тамна материја и тамна енергија. Ову загонетку мора да реши следећа генерација физичара.

Човек је од давнина видео далеке звезде, али за планете се само знало да припадају нашем Сунчевом систему. Да ли друге звезде имају планете? А има ли још живота у свемиру? Што се тиче живота, питање је и даље отворено, али чињеницу да наш соларни систем није јединствен и да би већина од неколико стотина милијарди звезда Млечног пута такође требало да има планете, сад већ знамо захваљујући двојици овогодишњих нобеловаца из области физике.

У октобру 1995., Мајкл Мејер и Дидије Келоз објавили су прво потврђено откриће планете изван нашег соларног система, егзопланете која орбитира око звезде соларног типа у нашој сопственој галаксији, Млечном путу. Помоћу прилагођеног ултра-прецизног спектрометра открили су љуљање  педесет прве звезде Пегазовог сазвежђа у периоду од 4,23 дана. То љуљање звезде изазивала је огромна планета, упоредива са највећим гасним гигантом у Сунчевом систему, Јупитером. Она је прво добила стандардно име 51 Pegasi b , а затим и сопствено име „Димидиус“ (Dimidium-лат.). Астрономи планете овог типа називају „врућим Јупитером“.

Ово откриће означило је почетак револуције у астрономији; од тада је на Млечном путу откривено више од 4.000 егзопланета, а нова открића тек следе. Нови светови задивљују невероватним богатством величина, облика и орбита. Они стављају на пробу наше познате представе о планетарним системима и присиљавају астрономе да преиспитају теорије о планетарном пореклу. Можда ће бројни пројекти претраживања егзопланета на крају омогућити проналазак одговора на вечно питање постоји ли негде бар још један живот.

Објавио:  Елена Ли (Elena Lee)

Извор:  Наука и жизнь

Мало из новије историје:

Дакле, шта je тачно егзопланетa (екстрасоларна планета)?

По дефиницији, егзопланета је планета (није звезда, нема термонуклеарне реакције), која орбитира око друге звезде сличне Сунцу, а није Сунце.

Гроздови галаксија-галаксије груписане у скупине.

Featured image

Професор са Универзитета Принстон (САД), космолог Џејмс Пиблс (James Peebles).

Рођен 1935. године у Канади.

(Извор: еn.wikepedia.оrg)

Професор са Универзитета у Женеви (Швајцарска), астроном Мајкл Мејер (Michel Mayor).

Рођен 1942 у Швајцарској.

(Извор: еn.wikepedia.оrg)

Професор са Универзитета у Женеви (Швајцарска), и Универзитета у Кембриџу (Велика Британија),

астроном Дидије Келоз (Didier Queloz).

Рођен 1966.године  у Швајцарској.

(Извор: еn.wikepedia.оrg)